Mgła nad Beogradom: Kako zvuči čopor vukova

Prošle su tri godine otkad je poljski bend Mgła (čita se “Mgva”) uslišio vapaje srpske publike za – mnogi obožavaoci će reći – najelitnijim blek metalom današnjice i našu zemlju dodao na listu utvrđenja osvojenih iskonskim zvukom pomenutog muzičkog pravca. Ovog septembra, blek metal barjaktari vratili su se da nas podsete koliko je inventivno osmišljene i pefektno izvedene oprobane muzičke recepture tog žanra potrebno da bi se um i telo uvukli u najdublje rejone transa. Poređujući ta dva nastupa, malo šta se suštinski promenilo jer je i ovaj put instrumentalni galop ukrašen “režanjem” nihilističkih i mizantropskih stihova magnum opusa ovog benda tutnjao ponovno rasprodatim Domom omladine Beograda.

Blek metal veče u Beogradu uveličali su specijalni gosti takođe iz Poljske. Prvi su nastupili Odium Humani Generis, relativno mlada grupa čija je crno-bela farba na licima bila jedan od prvih vesnika predstojeće “crne epopeje”. Svojim modernijim pristupom žanru, premda za malobrojnu publiku, uradili su ono što se od predgrupe očekuje – razmdrali su slušaoce, zagrejali atmosferu, podigli pojedine ruke i naterali nekoliko najstrasnijih uživalaca na rani hedbenging.

Nakon njih su nastupili iskusni In Twilight's Embrace koji su melodičnijim pristupom, obasjani crvenim svetlom i vatrom svećnjaka iz uglova, dodatno podigli temperaturu u sali Amerikana, a izdvaja se energija i trud frontmena da animira sve više nadolazeći auditorijum. S tim u vezi, i ovaj bend je bio na visini zadatka služivši kao taman žanrovski dovoljno sličan da bude predgrupa, a istovremeno i konstrast sirovijoj muzici i namerno svedenoj ikonografiji glavne atrakcije večeri. 

Foto: Stefan Dmitrašinović

A onda, bez ikakve pompe, pozdrava i uvoda, blekerska četvorka je u (ne)prepoznatljivim kostimima – crnoj odeći koja prekriva sve sem šaka – gromovitim rifom počela prvu pesmu ustaljenog repertoara Age of Excuse II. Uzgred, sve pesme se vode kao numerisani nazivi albuma u okviru kojih su izdate što odgovara svojstvenom pristupu karijeri prema kome je, čini se, sve sem muzike i atmosfere višak. Nema potrebe za nazivom pesama; nema prisutva u medijima; nema komunikacije sa publikom; nema prikazivanja lica; nema scenskih efekata. Samo tutnjajući zvuk satkan od standardnih, usavršenih blek metal ukrasa, a repetitivnost pojedinih žustrih deonica u njihovom slučaju nije nikako mana, već igra savršenu ulogu u stvaranju i održavanju kataklizmičnog ambijenta. 

Usledile su prva i četvrta pesma sa njihovog najpopularnijeg albuma Exercise in Futility, a iako su upravo prve tri pesme među najpopularnijima, publika je počela ispoljavati izrazitije pristupanje drugoj dimenziji baš posle njih, a od polovine pa do kraja koncerta je nivo opšteg transa bio konstantan, uz ipak, očekivano, kulminaciju na Exercise in Futility V tokom koje je bubnjar Darkside, najtačnije rečeno, nenormanlnim radom na duplim bas pedalama i činelama još jednom pokazao zašto je muzičar čije umeće ne uvažava samo metal zajednica i koji je najzaslužniji za prepoznatljivi zvuk ovog benda, kao i transcedentalno iskustvo na njihovim koncertima koje je potpomognuto svedenom scenografijom, prisutvom crnila, odstustvom bilo kakve interakcije sa slušaocima i nepostojanjem iole duže pauze između pesama. U okviru tog iskustva, ipak može biti rečeno da je ovakav bend verovatno zaslužio još življu i glasniju publiku, ali magijski uticaj njihove muzike ne mora nužno biti iskazan kroz šutke i skakanje, već je nekome dovoljno i izolovano povezivanje sa grmljavinom koja dolazi sa bine. 

Posle katarzičnog epiloga navedene numere, završna pesma Age of Excuse VI je delovala kao bis, jer bisa svakako, kao i obično, nije ni bilo. Bez njega, bez pozdrava i bez bilo kakve reči, crni barjaktari su ekspresno napustili binu, a umesto autograma i slikanja, ljudi koji su se zatekli u toaletu dok su članovi benda izlazili iz bekstejdža kroz njega, mogli su eventualno da se očešu o njih, verovatno ni ne razumevši šta se dešava usled bizarnosti situacije i brzine kojom su Poljaci projurili.

Uzevši u obzir sve rečeno, a još bitnije – doživljeno, stiče se utisak da jedina objektivna zamerka može biti izrečena na račun trajanja koncerta jer je Mgła svirala “festivalskih” sat vremena i dva minuta, što svakako jeste kratko, premda je i to mogao očekivati svaki poznavalac koncertnih aktivnosti ove grupe, a utisak je da su takvi poznavaoci bili brojni u poređenju sa metal fanovima koji su došli da “čuju o čemu se tu radi” zbog toga što nije bilo glasnih pokušaja da se bend dozove ponovo na binu jer bi to svakako, maglovitim rečnikom rečeno, bilo “vežbanje u uzaludnosti”. Zbog toga, publika je dobila baš ono zbog čega je i došla, a dojam koji Mgła ostavlja najbolje opisuje komentar na jednoj od njenih numera: “Ovako bi zvučao čopor vukova sa instrumentima.” Upravo taj čopor željno čekamo nekog budućeg septembra.

Stefan Dmitrašinović

Foto: Stefan Dmitrašinović

Foto: Stefan Dmitrašinović

Foto: Stefan Dmitrašinović

Foto: Stefan Dmitrašinović